Lečenje od feminizma

Beogradski politički nedeljnik Vreme je 19. novembra 2009. godine zamolio čitaoce da opišu svoja iskustva sa učiteljima. Uprkos tome što u osnovnoj školi nikada nisam imao učitelja već učiteljicu odazvao sam se pozivu. U broju od 26. novembra 2009. Vreme je, između ostalih, objavilo i moje, kratko, ali jetko sećanje pod (dobrim) naslovom "Lečenje od feminizma". Za slučaj da ste ga propustili odlučio sam da ga objavim i ovde. Ako primetite bilo kakve razlike između dve verzije (moje i nedeljnika Vreme) ovo što čitate ovde je ono što sam prvobitno poslao (Vreme je bar moglo da zadrži formatiranje, Internet prostor bar nije skup; u redu je što su izostavili ime koje ja dole nisam).

Lečenje od feminizma

Učitelja se ne sećam, jer sam u osnovnoj školi imao učiteljicu.

Učitejice se sećam, čini se prilično dobor uprkos tome što me od završetka četvrtog razreda osnovne škole (Žarko Zrenjanin, Novi Beograd, ne znam i ne zanima me posebno kako je preimenovana u "post-revolucionarnom" periodu) prošlo više od tri decenije. Zvala se (zove se? nisam proveravao) Ljiljana Ćosić-Dragan. Beše okruglasta, bucmasta, bar je tako pamtim. A pamtim je više kao "osećaj" (feeling, reklo bi se). A osećaj je kristalno jasan: nas dečake je masovno i masivno podređivala devojčicama. Proto-feministikinja u ranim sedamdesetim? Ne verujem. Pre bih rekao neko ko je trebalo da se u životu bavi nečim drugim. Na sreću, ali nikako njenom zaslugom, nisam postao ženomrzac, naprotiv. Doduše, verovatno više naginjem mišljenju da žene i nisu toliko diskriminisane koliko (neke od njih) žele da predstave.

U zaključku, najveći uticaj učiteljice na moj životni put: sa jedanaest godina doživotno izlečen od feminizma (tj. podleganja istom). A da sam u celosti za ravnopravnost žena, pogledati prvu rečenicu...