NOVOSTI (9. april 2010.)

[Note for those who got here from the English version of this page: click HERE for the Serbian text you're after.]

Vreme je zaista objavilo moj donji tekst podnimalo lošim naslovom "Porez i vlast" i, gle čuda, originalni autor je osetio potrebu da odgovori. Doduše, "odgovori" možda i nije najbolja reš za izlivenu količinu žuči i invektiva. Odgovor g. Kreculja možete naći ovde, a moj odgovor na odgovor ćete verovatni čitati u sledećem broju Vremena. Taj moj odgovor je već poslat, a vi ga možete pročitati pre svih ako kliknete OVDE. Predugačak je za ovu stranu.

ORIGINALNI TEKST

Beogradski politički nedeljnik Vreme je 19. novembra 2009. godine objavio je članak u kome izvesni Miodrag Kreculj, zadnja pošta Minhen, predlaže reformu Skupštine Srbije kako bi uključila i 25 poslanika iz "dijaspore" (od ukupno 175 u nejgovom predlogu). Pošto o tom i sličnim predlozima ima ponešto da kažem (tačno ono šta o tome mislim), presavio sam (elektronski) tabak i poslao "komentar čiatoca". Ne znam da li će Vreme moj komentar objaviti. Ako ga objavi ažuriraću ovu stranu. Dotle, evo mog originalnog "doprinosa"...

Parlament države u kome svaki sedmi poslanik ne predstavlja ama baš nikoga ko u toj državi živi (a i sam živi negde daleko) je u najboljem slučaju nepravedno, a u najgorem opasno mesto.

Praktični problemi: Kako poslanici iz dijaspore učestvuju u radu parlamenta? Da li treba da napuste svoje poslove i živote u "dijaspori" i mandat provedu u Srbiji? Onda možda više i ne bi bili dijaspora. Ili će država plaćati (astronomske) putne troškove kao i ostalim poslanicima? Na koliko sednica bi mogli (morali!) da prisustvuju? Možda bi njihovo učešće (a bojim se i doprinos) bilo isključivo virtuelni. Gledali bi prenos sednica (ima li uopšte toga još?), a onda poslali svoj glas (elektronskom) poštom. Možda bi ovlastili nekoga "u lokalu" da glasa umesto njih (ima primera, doduše tek "turističkih")?

Nije li petnaest procenata "stranaca" u skupštini snishodljivo prema "domaćima"? Grupa od 25 poslanika je značajna sila, ukoliko deluje usklađeno, i lako može da bude presudna u svakom pitanju. Može da postavlja i ruši vlade, donosi i zaustavlja zakone. Pri tome niko od njih ne bi ni na koji način snosio posledice svojih akcija u parlamentu (osim možda gubitka mandata na sledećim izborima, ali to je rizik za svakog poslanika). Njihovi životi zavise od zakona nekih sasvim drugih država.

Sve u svemu, sistem nepravedan, nepraktičan, i podložan najraznovrsnijim zloupotrebama. O osećanjima "domaćih", na čije živote iznenada (ptencijalno ogroman) uticaj imaju upravo oni koji su odlučili da svoje ne provode na drugom (implicitno boljem) mestu, da i ne govorim.

Sasvim je jedna stvar delovati kao (neplaćeni) ambasador, kulturni, naučni, ili ekonomski ataše, a sasvim druga imati (zahtevati, čak) pravo da se upravlja životom zemlje iz koje se otišlo, jer se mislilo da će drugde biti bolje (iz bilo kog razloga). To sam uostalom uradio i ja, pre skoro deset godina i evo me kako ono prvo radim rado, usrdno, a nadam se i uspešno, a ono drugo ne bih poželeo nikome, pa ni sebi. Pogotovo ne sebi. Sasvim sigurno ne bih pristao (ako bi me neko pitao) da Britanci koji žive van Velike Britanije budu birani u britanski parlament (na sreću, ne mogu, a niko i ne traži da budu). Podjednako ne bih poželeo građanima Srbije da im neko ko živi u Velikoj Britaniji kroji sudbinu, pa neka je po sto puta građanin (i) Srbije. A pogotovo ako je ja. Ja im se kao poslanik u Skupštini Srbije, sigurno ne bih svideo.

Nego, kada sam već spomenuo Veliku Britaniju, možda bi bilo dobro setiti se i citirati čuveni slogan kojim su se američke kolonije usprotivile britanskoj upravi krajem 18. veka: no taxation without representation (nema ubiranja poreza bez učešća u vlasti). Sasvim sam ubeđen da u modernom i pravednom svetu mora važiti i obrnuto: no representation without taxation (nema učešća u vlasti bez plaćanja poreza), gde je "taxation" (plaćanje poreza) zamena za prebivalište. Kome je do vlasti, a nekima izgleda jeste, neka se preseli u državu kojom bi vladao. U suprotnom, izlaže se opasnosti da ga sopstveni narod proglasi za okupatora...