Beogradski politički nedeljnik Vreme je 25. juna 2009. godine objavio listu od dvadeset pitanja o proteklih dvadeset godina i onome što ih je obeležilo na području bivše Jugoslavije, tj. Srbije, pozivajući čitaoce da na njih daju odgovore iz ličnog ugla.

Ma koliko to čudno zvučalo, uspeo sam da budem najbrži, te da se moja pisanija pojave na prvom mestu u broju od 2. jula 2009. godine. Za slučaj da ste ih propustili (znam da vas zanimaju), odlučio sam da ih objavim i ovde. Ako primetite bilo kakve razlike između dve verzije (moje i nedeljnika Vreme) ovo što čitate ovde je ono što sam prvobitno poslao.

Dvadeset pitanja (sa odgovorima i na sajtu nedeljnika Vreme)

1. Šta je po vašem mišljenju presudno uticalo na civilizacijski kolaps i ratni raspad SFRJ: kosovska kriza koja je trajala dugo, a intenzivno od 1981; ustavna kriza SFRJ s vetirajućim pravom republika, rotirajućim rukovodstvima, jednogodišnjim mandatima; ustavni položaj Srbije "u vlasti pokrajina"; dužnička kriza SFRJ od sedamdesetih; "proleće nacionalizma" posle pada Berlinskog zida 1989, kada su se raspale tri federacije, a formirano 25 nacionalnih država; posttitovski vakuum autoriteta; kriza jednopartijskog sistema; nacionalna rukovodstva u drugim republikama; karakter režima uspostavljenog u Srbiji devedesetih?

Po mom mišljenju, poglavito, možda čak i isključivo, sledeći faktori: "posttitovski vakuum autoriteta": mnogi su poželeli, ili biti "kalif namesto kalifa", ili prvi u svom selu; "kriza jednopartijskog sistema": na stepenu razvoja tadašnje Jugoslavije bilo je već vreme za višepartisjku demokratiju; "nacionalna rukovodstva u drugim republikama": ne zato što su bila "nacionalna" već više iz prvog razloga (vidi gore); "karakter režima uspostavljenog u Srbiji devedesetih": po mom mišljenju karakter Miloševićeve vlasti je sam po sebi garantovao konflikte kako unutar same Srbije, tako i spolja.

2. Kada je Slobodan Milošević zapravo došao na vlast: u januaru 1986, kada je izabran za predsednika Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije; 1987, na Osmoj sednici CK SK Srbije kada je eliminisao Ivana Stambolića i Dragišu Pavlovića (zbog tri reči: "olako obećana brzina"), ili tokom "Događanja naroda" 1988. i 1989. kada je izvikan za srpskog vožda?

Miloševiće je, u Srbiji, na vlast došao oceubistvom Ivana Stambolića (koje je kasnije i fizički realizovao, verovatno ostvarujući davnašnji san, a sa minimalnim političkim opravdanjem). Izvikivanje za "vožda" je bila samo kulminacija višegodišnjih aktivnosti na učvršćivanju pozicije unutar Srbije.

3. Kako su se prema njegovoj vlasti u Srbiji odnosila rukovodstva u drugim republikama tadašnje Jugoslavije?

Delom i sami oboleli od sličnih bolesti i manija (poglavito veličine), rukovodstva ostalih republika su mahom instinktivno reagovala na srpsku vlast, bez mnogo razmišljanja, ili s razmišljanjem kako da tu zgodnu srpsku mahnitost što bolje upotrebe za svoje unutrašnje ciljeve. Verovatno su se mahom radovali što imaju takvog komšiju. Nijeni čudno onda da su kasnije i otvoreno sarađivali (mada ne uvek i za javnost).

4. Kako su to videli vojska, stara garda, intelektualna elita?

Vojska je u početku zaslepljeno verovala da je Milošević "za Jugoslaviju". Kasnije, posle malo veštog kadrovskog pročišćavanja vrh vojske je nagnuo ka isključivo "srpskim" interesima. Ne znam šta se ovde podrazumeva pod pojmom "stara garda", ali ako se misli na Stambolić/Pavlović staru gardu SK onda je ona bila vrlo uspešno uklonjena s puta, a samim svojim osobinama i nevična i nemoćna da se bori s populizmom Miloševićevog tipa. Intelektualna elita? Koja intelektualna elita? Ako se misli na elitu tipa "oca nacije" onda je za njih Milošević bio idealni konduit za ostavrenje davnih želja i ciljeva, najviše velikosrpskog tipa. Ona druga, s moje tačke gledišta prava intelektualna elita je patila od istog problema kao "stara garda". Nemoć i neukost da se suprotstavi siledžijstvu.

5. Koliko je zapravo bila duboka podrška Slobodanu Miloševiću, s obzirom na to da je više puta dobijao veliki broj glasova i okupljao mase na mitinzima, a da je odziv za zajam za preporod Srbije 1989. doneo tek deseti deo očekivanog priliva, a poziv u JNA 1991. u Srbiji izbeglo više desetina hiljada vojnih obveznika?

Na prvim izborima podrška je bila skoro stopostotna. Ko durkčije kaže, kleveće i laže -- ponajviše sebe! Vremenom se krunila dok nije postignuta kritična masa oko 2000. NA žalost, čini se da je i dan danas ta kritična masa podjednako mala i na ivici da prevali nazad na SRS/DSS stranu. Što se tiče zajma, kao i uvek patriotizam je najzanimljiviji kada ništa ne košta. Isto važi i za odziv u vojsku. U masi je lako vikati "u boj! u boj!", a sasvim je drugo izći iz mase i prijaviti se za tu pušku.

6. Da li ste vi lično (1) bar jednom bili na nekom od "Slobinih mitinga"; (2) da li ste bar jednom dizali tri prsta, vikali "Svi, svi, svi", pevali "Marširala, marširala kralja Petra garda", glasali za Vuka Draškovića 1992/93. (u bilo kojoj koalicionoj koaliciji) ili vikali "Puk’o je ko zvečka" 2000? (Pazite da vas ne demantuje statistika!)

Ponosno, NE na sva tri pitanja. (1) i (2) su protivni svemu što osećam kao svoje i dobro. Izvikivanje detinjastih parola nije moj stil, u slučaju 2000.

7. Kako su na promenu na vrhu vlasti u Srbiji gledali disidentski krugovi i nastajuća opozicija u Srbiji? Koliki je deo pristalica i opozicionog bloka u Srbiji došao iz tzv. Događanja naroda?

Disidentski krugovi opsednuti "srpstvom" su videli svoju veliku šansu -- i iskoristili je. Nastajuća opozicija je ili došla iz pomenutih disidentskih krugova te je bila protiv "komunizma", ali za ostle delove politike, ili je bila onog tipa koji nije umeo da se nosi s barabama te je ili brzo nesto, ili se jedva oporavio i još uvek pomalo tetura bez prave masovne podrške.

8. Posle jednogodišnjeg koketiranja s nepartijskim pluralizmom u Srbiji je 1990. uveden višestranački pluralizam. U kojoj grupaciji je bilo više verbalnog nacionalizma, u SPS-u koji je nastao spajanjem SSRN i SK ili u novoformiranim opozicionim partijama?

U opozicionim partijama, jer one nisu morale da podilaze delu mase i članstva koji je još uvek verovao da je Milošević inkarnacija Josipa Broza i mesija koje će očuvati Jugoslaviju.

9. Šta je zapravo bila kičma ideologije kojom se Slobodan Milošević rukovodio: komunizam, titoizam, samoupravni reformizam, jugoslovenstvo, srpski nacionalizam, populizam?

Bez ikakve sumnje pragmatični populizam. Sve ostalo je bila dekoracija da se zaseni i zavede prostota. Vlast.

10. Da li je pominjanje švedskog standarda u izbornoj kampanji 1990, "brzih pruga" Srbije 1991, i Beopolisa, projekta za XXI vek 1995, bila potemkinovska magla, skretanje pažnje s ratne kakofonije ili cilj koji takva vrsta političke elite nije mogla realizovati?

Potjemkinova sela (ili magla, svejedno, jer nije bilo čak ni drvene fasade). Morala se po svaku cenu skrenuti pažnja sa krvi i muke. Da se narodu dozvolilo da krv i muku vide onakvima kakvi su zaista bili (ne samo u Srbiji) stvari bi se, možda, odvijale bar malo drugačije. Bolje drugačije.

11. Od "Balkanskog Kasapina" do Glavnog Faktora Mira i Stabilnosti – kakva je uloga stranog faktora u raspadu SFRJ? Amerikanaca, Austrijanaca, Nemaca, Francuza i Rusa?

Prvo, kakva god da je stvarno bila uloga "stranog faktora", sasvim je sigurno da nije bila onakva kakvom je predstavljana bilo od vlasti, bilo od opozicije. Mislim da je ovde mesto onoj izreci da ako nešto može da se pripiše gluposti/nekompetentnosti nema potrebe pripisivati ga malicioznosti. Posle skoro decenije života u Velikoj Britaniji mogu posvedočiti da i u "narodu" i u politici postoji mnogo više naivnosti i neveštosti baratanja s "balkanskim mentalitetom" nego ikakve želje da se iko favorizuje. Da ne govorim o značaju dobre reklame, a zna se čija propaganda je bila bolja u poslednjih 20 godina. Kao što "zapad" nije baš najbolje razumeo naš problem, tako i srpska vlast nije baš najbolje razumela koja vrsta propagande ka spolja "radi". Za razliku od, na primer, Hrvatske i Slovenije. Na žalost, izgleda da je sve ovo i dalje slučaj.

12. Da li je između tadašnjih ratujućih vladajućih struktura u Srbiji, Hrvatskoj i Sloveniji postojao zajednički strateški cilj?

Ne. Što ne znači da na momente (duže ili kraće, svejedno) putevi ka cilju nisu bili paralelni i komplementarni. Ne verujem da je ikada bilo nekog zajedničkog plana akcije, osim možda od prilike do prilike, čisto pragmatično.

13. Kakvu ulogu u politici Slobodana Miloševića ima odnos prema Srbima u drugim republikama? Da li su njegove izjave poput one iz 1989. da oružane bitke nisu isključene, ili ona od 5. maja 1990. prilikom posete južnom Banatu, da Srbija neće sedeti skrštenih ruku pred bilo kakvim nasiljem nad delovima srpskog naroda izvan Srbije, predstavljale retoriku odvraćanja ili otkrivanje ratnog plana? Kako se može objasniti tolika amplituda u njegovoj nacionalnoj politici – od vojne pomoći po cenu sankcija do potpunog medijskog i političkog ignorisanja, na primer sloma RSK avgusta 1995?

Jedva sam čekao da upotrebim ovaj izraz: "moneta za potkusurivanje". Bez dileme. Šta drugo, kada ih je naizmence branio i ostavljao na cedilu, a sve u zavisnosti od sopstvenih potreba?

14. Zašto je tokom ratnih zbivanja u periodu raspada SFRJ angažovan tako veliki broj ljudi s one strane zakona?

U svakom ratu se koriste plaćenici. Ništa komplikovanije od toga. To što su ovi "naši" u isto vreme bili proglašavani za nacionalne heroje i slično je samo dekor, u najboljem slučaju, ili smišljena aktivnost radi maksimiziranja rezultata (i profita). I naravno, ilustracija beskrupuloznosti vlasti. Svih.

15. Zašto je devedesetih došlo do velike pljačke naroda, do bogaćenja na nesreći naroda i da li je to prestalo 2000?

Pojavila se zgodna prilika, vlastima je trebalo "sivog" profita za "sive" ratove. Beskrupulozna vlast ne mari beskrupulozne "bizmismene", a još manje mari za to da li narod pati, ili ne. Da li je prestalo 2000.? Verovatno, kao državna politika. Problem je iskoreniti nastale navike. Kako reče Đoni Štulić: "navika ne blijedi lako, teško se i stvara..." Problem je samo što se ovakve loše navike previše lako stiču, a previše teško gube.

16. Zašto su tokom ratova u vreme raspada SFRJ u tolikoj meri ignorisane ženevske i druge konvencije o pravilima ratovanja i osnovna ljudska prava: zbog karaktera tih ratova, zbog amoralnosti vođa, zbog sloma institucija i poretka, zbog ratnom propagandom indukovane mržnje, zbog sećanja na žrtve u Drugom svetskom ratu, ili zbog nagomilane sklonosti ka nasilju u pojedincima u narodu i u vojsci?

Sve gore navedeno osim poslednjeg. "Nagomilana sklonost ka nasilju u pojedincima u narodu i u vojsci" je sigurno postojala, ali je mogla da ispliva samo kao rezultat ostalih navedenih faktora. Uz to, kojim pojedincima? U kolikom broju? U društvu uvek ima "pojedinaca sklonih nasilju". Pitanje je samo procenta.

17. Da li biste radije rekli da je režim Slobodana Miloševića 5. oktobra 2000. srušen, ili da je urušen zbog unutrašnje demoralizacije i

moralnog truljenja?

Ni jedno ni drugo. Kao što se dobro vidi i danas, njegovi proklamovani ciljevi (za razliku od stvarnih, koji su bili uglavnom grčevito držanje za vlast) su i dalje popularni u većini naroda. Pitanje je samo što je jezičak vage prevagnuo na stranu koja bi to možda ipak izvela mirno i "demokratski".

18. Kako objašnjavate naglo masovno bekstvo od poraženog vođe u periodu oktobar–decembar 2000? Kako su se ponašali demokratski prvoborci iz 1990, 1992, i oni iz 2000?

Ne razumem baš najbolje ovo pitanje? Misli li se na Miloševićeve saradnike koji su ga napuštali u tom periodu? Ako je to, onda važi ona o pacovima koji napuštaju brod koji tone. I tako je u Miloševićevoj vlasti, sama vlast (i profit koji uz nju ide) bila praktično jedini i osnvni cilj. Kako je počela da se kruni tako su oni koji su još mogli tražili drugo uhleblje. Demokratksti prvoborci iz raznih perioda? Oni su se ponašali uglavnom isto tada i ranije i sada. Ništ ase naročito nij epromenilo, samo je "miloševićevski" stil izašao iz mode.

19. Da li su haško suđenje i smrt Slobodana Miloševića u haškoj ćeliji promenili javnu predstavu o njemu?

Ne. Ni za jotu.

20. Zašto za devet godina posle 2000. u Srbiji nije bar dostignut ekonomski nivo iz 1989, odnosno zašto oporavak traje toliko dugo?

Zato što je zemlja materijalno i moralno urušena mnogo više nego što ovo pitanje implicira, i mnog više nego što je većina spremna da prizna.